Georg Redžek pripada najmlađoj generaciji slikara u vojvođanskim likovnim zbivanjima. No, iako se nalazi tek na početku svoje stvaralačke avanture ovaj mladi umetnik nam se predstavlja jasno definisanim umetničkim stavovima, jednim definisanim likovnim izrazom. Taj njegov iskaz ima povišenu ekspresionističku tenziju koja je, uostalom, usaglašena sa glavnim tokovima umetnosti što se dešavalo tokom osamdesetih i početkom devedesetih godina. Jedan analitičkiji pristup dosadašnjem nevelikom Redžekovom opusu ukazaće na začetke jednog kontinuiteta, jednog  skladnog razvoja realizovanog na liniji ekspresionistička pejzažna slika snažnih i širokih poteza – figuracijski ekspresionizam bogatih figuralnih kompozicijskih sklopova. Pomenute pejzažne slike su naznačile Redžekovo uvažavanje primarnosti likovnog elementa u slici –boja i linija nisu u funkciji stvaranja iluzije o predelu nego su zasebni i autohtoni pikturalni podaci kojima se „reguliše“ jedan likovni senzibilitet i stanje svesti pred odabranim motivima i temama. Kada se u te i takve, uzbuđujuće pejzaže počinju „naseljavati“ figure i formirati čitave vizuelne pripovetke posvećene pitanjima i problemima ukupnog ljudskog usuda, slika postaje kompleksni konglomerat sadržine, plastičkih rasprava i poetičkih naznaka.

U osnovi Redžekovih sadržinskih postavki jeste zabrinutost za čovekovu egzistenciju. Mnoštvo učestvujućih likova i figura u Redžekovim slikama je dovedeno u kompleksan i međuzavisni dijaloški sadržinsko-likovni odnos pa slika predstavlja zborište pojedinačnih sudbina, svojevrsno „čistilište“ u kojem se preispituju karakteri i usudi tako precizno određeni umetnikovom skicoznom linijom i ekspresivnim crtežom.

U plastičkom smislu slika Georga Redžeka organizovana je na primarnom dejstvu likovnih elemenata. Pomenuti ekspresionizam crteža, sva ta duktusna dinamika linije, njena umnoženost i nekakva količinska ubedljivost definiše latentnu linijsku struktuiranost slike. Kolorit je intenzivan, boja poseduje svoju autonomnost i kada je nanesena u svom primarnom značenju i kada je „ugrađena“ u delikatne odnose. Koloristička skala slike je veoma široka – od osnovnih vrednosti do kompleksne kolorističke sadejstvenosti. To se odražava i na strukturu slike jer se u pojedinim fragmentima dostiže materijalizacija što se odražava na fakturu slikanog sloja. Međutim, takav „zgusnuti“ kolorit, u kojem se ostvaruju uzbudljivi proboji nekakvog unutarnjeg slikarskog svetla, poseduje jednu kolorističku atmosferu, jedan koloristički ambijent  što sliku čini čvrstom i koherentnom tvorevinom.

Takva slika Georga Redžeka nabijena je nekakvom dinamičnom energijom, strastvenošću, ekspresivnošću, nekakvom skoro divljom osećajnošću. Nastala kao plod ničim nesputavanog subjektivizma ova slika uspeva da manifestuje sopstvene medijske osobenosti  ali i nekakvu vrstu autentične umetničke istine, bar one istine o kojoj je govorio Bekman tvrdeći da „ekspresionistička slika u društvu i svakodnevnici vidi reinkarnaciju jednog pomahnitalog sveta čije naličje otkriva njegovu suštinu“.

Na kraju valja konstatovati da ovom svojom prvom samostalnom izložbom Georg Redžek objavljuje svoje dosadašnje rezultate. Zahvaljujući skladnom i logičnom razvoju od prvotnih ostvarenja nastalih još na završnim godinama u radionicama novosadske Akademije umetnosti pa do danas, Redžek je dospeo do zavidnih likovnih rezultata. Njegova slika već sada nudi relevantne pikturalne rezultate i značajne izražajne domete. Zbog toga s nestrpljenjem treba očekivati nova ostvarenja iz Redžekove umetničke radionice.

Sava Stepanov
(SULUV, Novi Sad. 8 - 21. februar 1993)

Georg Redžek je slikar koji ostaje veran svom božanskom daru, a to je boja. On je rapsod i apostol kolorističkih zvukova i povećane slikarske osećajnosti. Kako se god menjao, a menja se u tematskom i simboličkom smislu, magija boja je njegova čarolija. Jedan Delakroa bi bio oduševljen pred ovim kolornim akordima. Redžek nepatvoreno oseća kompozicione strukture, kolorističkom dominantom. Njegovo slikarstvo ima pečat originalnosti po stilu i dokumentarnosti po motivima i na putu je da ostavi dosta svome vremenu, barem po osećajnosti boje i veštini da prezentuje svoj svet. Tkivo svoje slike gradi povišenom ekspresijom boja i snažnim orkestracijama crvenog, zelenog, belog i crnog, postižući dramatiku kroz fantastiku simbola i zanimljivih formi koje su uklopljene u pejzažne ekrane između kojih vri svet spodoba i monstruma. Čudnim svetom su naseljene neke Redžekove slike, ali to slikarstvo je nošeno premisama kolorističkih i osećajnih zvukova bliskih svetu Boša i Šagala. Redžekov slikarski jezik je čist, slikovit, vođen nervom za boju, materiju i oblik. Njegovi simbolički prizori su istinski natopljeni slikarskim osećajem.

Vjekoslav Ćetković
Prof. Akademije umetnosti u Novom Sadu
(Muzej Vojvodine, Novi Sad. Izložba Studenata magistarskih studija. 23. april 1994)

Stvaralaštvo mladih umetnika uspeva da pomiri čitav niz suprotstavljenosti i da im da poseban vid. Možda zbog činjenice da im je opus „mali“, oni ne zaziru pred pojmom sopstvena tradicija, poštovanje već jednom utanačene poetike, tačnije programa. Njihov razvoj, istina, često ima kontinuitet i mogu se izvući neke sledstvenosti, no, iznenađenja ima na pretek. Bez straha od novina hrle ka izrazu koji često i nije „na vidiku“, ali se intuitivno oseća. Naravno da je u tome i sva draž takvog stvaralaštva, da je u tome važna odrednica koja osvežava pokadšto umirenu stvarnost. I tako, osećajući krupne promene koje se događaju oko njih u društvu, osećajući svu tragičnost proisteklu iz sukoba koji su zbog politiziranosti neljudski i besmisleni, rušilački, u umetnosti stižu ne samo do transparentnog „besedanja“, već do suptilne simblike u kojoj se znaci osavremenjuju i dobijaju čudesnu moć.

„Stvaralačka misao slikara, vajara i muzičara, ne izražava se rečima, ali ona želi i pretpostavlja onaj značajni stepen razvoja koji se ostvaruje samo rečima“;misao ruskog semiotičara iz prošlog veka, Potebnje, uveliko objašnjavaju potragu Georga Redžeka. To je u suštini klasična Hegelova trijada-slika-predstava.ideja. ali sa dodatkom senzibiliteta koji krutost pravila u suštini saznajnog tipa, prevodi u svet komunikacije i misao zaokružuje. Ukida tačnosti i eventualno egzaktnost, a uvodi igru i moguće. I kao što je kod Potebnje zvuk reči forma znaka ili „znak znaka“, kod Redžeka je crtež, kompozicija slike i boja, vrsta umetnikove svesti, njegove komunikacijske moći. Logika slike potiskuje moguću mitizaciju,narativnost i izraz svodi u domen dokaza o egzistentnosti osećanja. A ono ima svu složenost trenutka u kojem nastaje, koji je gradi. Naravno, umetnik nije samo spoljašnjim datama rukovodjen i ne prihvata ih kao vrstu diktata koji odlučuje. Uspeva da mu se otme i da slikarskom jeziku vrati oslobođenost, razvijenost i nesputanost. Tako simbolički jezik slike dobije mogućnost da se tumači jedinično – svakom posmatraču je dopušteno njegovo vjeruju i ono se ne sukobljava sa nekim tuđim. Zato slike ovog umetnika nemaju mitologiju, već sistem znakova koji povezuje postojeće i poznato u slikarstvu, sa umetničkom osećajnošću izdvojenog tipa. I samostalnom u suštini. Ne ruše se postojeće poetike, već se gradi spostvena koja jednostavno širi postojeće granice.

Lako je zapaziti kako se kreće transformacija i preobražaj Georga Redžeka. Od studentskih slika „Zimski predeo“ i „Slutnja“, na primer do najnovijih kao što su „Alegorija Ljubavi“, „Pad Anđela“ i „Velike ribe jedu male“. A ova poslednja je samo deo jednog ciklusa istog imena- oseća se prelaz iz ekspresionističke orijentacije ka maštovitoj i asocijativnoj organizaciji slike. Između tih krajnosti stoje dela kao „Vreli cirkus“, „Ljudska glupost“ ili „Dečje igre“ i „Dunavski duh“ koje ispunjavaju proces i grade celinu koja je i logično postupna i promišljena, duhovna.

Sve u svemu, stvaralaštvo Georga Redžeka spada u primere koji opominju: mladost nije nikakva prepreka da se stekne mudrost zrelosti i uz sve to sačuva odnos prema duhu umetnosti koji zahteva nesputanost i dobro poznavanje zanata.

Bratislav Ljubišić
(Umetnička galerija "Strara kapetanija", Zemun. 15 - 27. mart 1994)

U tumačenju sadržaja slika Georga Redžeka mora se poći od elemenata kojima se one izražavaju. Evidentno je preferisanje poteza,linearnih i amorfnih mrlja.Preliminarna faza se možda odvija po metodici apstrakcije koja će celini obezbediti fond bojene transparentnosti i ostalo iz domena optimalne kompozicije. Potom nastaju asocijacije, korekcije, privođenja svakidašnjem. Naneseni potezi su najčešće negoveštaji figura pa inventivnost nastavlja u tom smeru, dok se sudar bojenih pasaža lako artikuliše u svetlosni efekat. Supstitucija na kojoj je zasnovan proces uboličenja dela odvija se kroz dijalog starog i novog. Prethodno i dalje živi iako potire svoje značenje. U novom se prepoznaje predložak ali daleko od toga da ga treba tumačiti po meri starog. Možda se neki sadržaji i ponavljaju u određenim intervalima, moguće da anegdota nije uvek do karja razgovetna, međutim tu su bojeni ritmovi koji sve povezuju i doprinose ukupnoj atmosferi. Prateći taj trag posmatrač je u prilici da ponuđeno dogradi i preinači u svoju priču. Ako ga samo opčine bojene senzacije opet neće biti uskraćen, ostaju mu kontrasti i ekspresija.Već u prilazu ovom slikarstvu nameće se odrednica kao figurativno mada sadrži odbleske i drukčije opcije. Tom unutar sebe heterogenom entitetu po pitanju utiska koji ostavlja ne može se zameriti nedoslednost koncepta. Iz eksperimentisanja bojom, preciznije rečeno potezom, proizašao je svojevrsni svet fantastike i reminiscencije. Baš zato što je u nagoveštajima, utoliko manje opterećuje literarnim a ističe svoju simboliku.

Zoran Kačarević
(Umetnička galerija "Strara kapetanija", Zemun. 15 - 27. mart 1994)

Slikartvo Georga Redžeka, ekspresivno i eruptivno, jedno je od onih aktuelnih slikarstava koja se pozivaju na aktuelne prilike i zbivanja u svetu. Ovo slikarstvo nastaje iz impulsa vremena u kome živimo, iz psihotičkih raspoloženja i depresija uzrokovanih dubokim kriznim trenutkom našeg postojanja. Međutim, ovo slikarstvo nikako nije jednostavni pravolinijski nastavak takvih tendencija. Ono je inicirano osećanjem krize ali je, istovremeno, tu krizu permanentno prevladavalo sopstvenim tvoračkim ovaploćenjem, svojim sadržajima i pikturalnom energijom. Jednom rečju - Georg Redžek je snažni doživljaj našeg sveta, načinom autentičnog slikarstva, pretočio u ekspresivan i sugestivan, uzbudljih iskaz.

Redžekova slika je kompleksna slikarska tvorevina.Slojevitost ukupnog iskaza je moguće analizirati razmatranjima sadržinskih, plastičkih i emocionalnih svojstava i karakterističnosti.

Prisustvo figure u ovim slikama jasno određuje sadržaj i anegdotičnost svake predstave. No, ovde se nikako ne radi o deskripcijskim interpretacijama ili o nekakvom „prepričavanju“ određenih situacija već o jednom koncentrisanom skupu naslikanih figura koji svojom prizornošću, svojom čudesnom bošovskom ikonografijom, sabira brojne metaforičke potencijale primerene predstavama nadrealističke provincijencije. Poreklo takvog postupka svojevrsnog "gomilanja" prizora svakako je u onoj atmosferi "umetnosti osamdesetih" i neoekspresionizma u kojoj je Redžek začeo svoju stvaralačku avanturu. Tada je odista bilo važno „natrpati“ sliku mnoštvom sadržinskih i pikturalnih podataka i tome do maksimuma stvoriti vibrantnu i sugestivnu tenziju kako bi se napadnom sugestivnoću delovalo na svest posmatrača slike. U aktuelnom trenutku, poznavaocima dosadašnjeg Redžekovog opusa, postaje vidljivim jedan proces svojevrsnog pročišćavanja motiva slike i postupno stišavanje ekspresivne tenzije. Taj postupak, istovremeno, rezultira autentičnim pikturalnim posledicama pa Redžekova slika postaje "jasnija", prozračnija, smirenija, čak i kontemplativnija.

U pikturalnom smislu Georg Redžek ostaje na jasno iskazanom i definisanom stavu o zasnovanosti celokupnog svog pikturalnog izraza na forsiranju primarnog značenja likovnih elemenata. On insistira na maksimalnoj afirmaciji svake zasebne boje u slici a kolorit je zbir svih njenih fizičkih, psiholoških i simboličkih značenja. Zbog toga jedna od najdragocenijih vrednosti ovog slikarstva ta autentična p i k t u r a l n a atmosfera u kojoj se ovde sve začinje, u kojoj sve egzistira i iz koje se emituje ukupna energija umetnikovog iskaza.

Redžekova slika je nabijena emocijama. Ona je ispovedna i sasvim intimna tvorevina. Slikar je imao snage da dopre do najintimnijih predela sopstvene ličnosti. U plastičkom smislu to je rezultiralo razotkrivenom iskrenošću infantilnog crtačkog postupka te spontanitetom kolorita.To je ovim slikama dalo izrazitu vitalističku notu, baš kao što je izraziti erotizam prizora u ovim slikama objavio umetnikovo verovanje u snagu i smisao života, u egzistencijalnu neophodnost. Tako se slikom Goerg Redžek konfrontirao svim tim manifestacijama epohalne krize u kojoj živimo i – ponudio nam nadu.

A nije li to, u ovim vremenima, istinski dar stvaralačkog duha?

Sava Stepanov
(Galerija Kolarčevog narodnog univerziteta, Beograd. 4 - 18. april 1995)

Kada se nađe pred slikama mladog umetnika kritičar i nehotice traži šta je to što je učenik poneo od profesora, a šta je nadgradnja. U Galeriji KNU, koja neguje stvaralaštvo mladih, prodefilovali su do sada mnogi, danas poznati umetnici, od kojih neki već pripadaju starijoj likovnoj generaciji. Sigurno se može reči da Georg Redžek nije preuzeo postulate slikarstva svog profesora Jovana Rakidžića, već je poduke shvatao na svoj način i prema tom svom načinu gradio osobenost svog likovnog izraza. Međutim, ako nije preuzeo ništa ili skoro ništa od profesora, umnogome ipak duguje svoj vizuelni svet onom načinu mišljenja koje neguje Akademija likovnih umetnosti u Novom Sadu. Koristim priliku da to ovom prilikom naglasim, iako je to evidentno, ali još uvek nije glasno rečeno: postoji novosadska likovna škola kojoj su pečat dali svi tamošnji profesori, da ih sad ne nabrajamo, i ta škola se, kako koja godina odmiće, sve više razlikuje od beogradske, koja je dugi niz decenija bila neprikosnovena i jedino priznata.

Naš mladi umetnik je ovde izložio dela iz različitih faza svog razvoja: od 1992. do ove godine. To nam omogućuje da pratimo njegov razvoj kada je već završio školu 1989.godine, iako je naknadno upisao poslediplomske studije. Najranija dela na ovoj izložbi nas upučuju na to da je Redžek negovao tamniju paletu koja mu je diktirala i nagomilavanje elemenata i pretilo je da slika preraste u literarni pristup. Rasvetljavanjem palete dolazi i do redukovanja literarnog zapisa, mada je gomilanje podataka prisutno i u sledećoj fazi do 1994.godine. Platna iz te, na ovoj izložbi druge faze, nose unutrašnji erotski naboj koji ne prelazi u vulgarni vizuelni zapis. Naprotiv. Redžek je osetio da mu veliki broj zabeležaka otežava platno i preti da ga odvede od likovnog i uvede u vode literarnog. Redukovanje koje sada nastupa prati intenzivnija i deblja pasta, koja nadoknađuje izbačene elemente koji su tvorili temu, ali otežavali platno.

Na slikama do 1994. godine može se letimičnom pogledu učiniti da Redžek duguje Bošu ili Brojgelu. Ali to je samo ovlašni, letimični pogled. Svako udubljivanje u temu i sadržinu slike jasno pokazuje da tu nema ni traga od Bošovog ili Brojgelovog likovnog načina mišljenja. Redžek na sasvim drugačiji način neguje temu, drugačije organizuje platno i drugačije likovno misli. Zato svaka primisao na Boša ili Brojgela nas vodi na pogrešan put čitanja ovih slika.

Redukovanje elemenata, za koje smo rekli da počinje krajem 1994. i traje i tokom 1995.godine i da ga prati upotreba deblje i agresivnije paste rezultira u punije i bogatije platno. Tema je redukovana, ali je boja sve to nadoknadila. I tu, pazite, dolazi sada do vrlo bitne stvari: Redžek se opredelio za likovnost koja raste. Danas ga interesuju odnosi kolorističkih masa, produbljuje međusobne odnose formi i priča polako nestaje iz platna.

Sa sigurnošću se može tvrditi da je Redžek na putu pronalaženja čiste likovnosti, a da priča i literarna potka ostaju iza njega. U najnovijim slikama se čak ni letimičnom pogledu ne može učiniti da postoji prisustvo Boša ili Brojgela. Redžek korača sigurnim koracima ka osvajanju novih likovnih prostora, ka onome što se naziva „čisto slikarstvo“ i u tome ga treba podržati.

Vasilije Sujić
(Galerija Kolarčevog narodnog univerziteta, Beograd. 4 - 18. april 1995)

Izložba slika Georga Redžeka je još jedan pokušaj da se somborskoj publici prikažu i približe pojave i zbivanja na našoj umetničkoj sceni koja su nastala među mlađim umetnicima tokom poslednje decenije. Bez pretenzije da se ovde upuštamo u komplikovana i složena istraživanja umetničke i društvene scene, moramo konstatovati da na njoj postoji disperzija različitih ideja, shvatanja, stilova koji ne samo da protivureče jedan drugom, već se negiraju i međusobno isključuju. U ovako širokoj lepezi, umetnost Georga Redžeka nalazi se na umerenijem, „tišem“ krilu u kojem se razvija postupno i logično, ne ostajući pri tome po strani od umetničke i društvene angažovanosti.

Iza Georga Redžeka (rođen 1965. u Kragujevcu, završio Akademiju umetnosti u Novom Sadu 1989. u klasi profesora Jovana Rakidžića, magistrirao 1996. na istoj Akademiji),stoji već nekoliko uspešnih i zapaženih izložbi (Stara Kapetanija, Kolarac) koje je kritika prihvatila i podržala (Bratislav Ljubišić i Suzana Vuksanović- Soleš).Na somborskoj izložbi dominiraju slike velikog formata, gde se ističe vrednost čisto likovnog jezika, jer je vidljivo udaljavanje od narativnih osobina slikarstva, iako cilj nije definitivni prelazak u apstrakciju. Iz nekih alegorijskih prikaza i prizora (čija je alegoričnost podvučena i samim nazivima slika), mogu se iščitati neka druga, prikrivena i posredna značenja. Slike su „guste“ u osećanjima i materiji: forma je kondenzovana, pasta bogata, faktura gusta. Svežinu i jedrost materije podvlači vidljiv trag kretanja četke. Slikarski postupak podrazumeva istovremenost crtanja – slikanja, što „priču“ gura u drugi plan i ističe plemenit likovni rafinman i pikturalne finese. Ova izložba nam prikazuje zrelog umetnika koji sigurno korača svojim putem.

Zoran Pavišić
(Galerija Kulturnog centra "Lata Kostić", Sombor. Jun 2000)

Svojevrstan enformel, prisutan na ovim platnima, možda i ne bi imao snagu kakva je predstavljena da sve to nije izvedeno u prilično snažnom plavom. Dvojak ili pre simbolizam suprotnih smerova plave boje koji se, u svojoj suštini, odnosi na spoznaju nedostižnosti ili teške dostižnosti najvišeg ili najdubljeg bio je očigledan i osnovni izazov autora.

Izabrani postupak nije iznenađujući s obzirom na prethodni angažman autora i slobodu koju dozvoljava. Kako u traganju tako i u predstavljanju nađenog.

Razmišljajući o večitoj težnji čovekovoj ne samo kako da sazna „to“ nepoznato već imajući i nameru da umetničkim postupkom to i dostigne,makar dotakne, autor ovim delima ne komunicira ekskluzivno sa publikom. Bar ne na opštem planu i sigurno ne u domenu očekivane dekorativnosti. Razumevanje predstavljenog treba tražiti u osnovnim elementima simbolističkog postojanja. Naročito boje.

Monohromski kolorit je, ponekad, vrlo težak postupak. Jedino što autoru ostaje, kao sredstvo, jeste valer. Beskrajan i neverovatno razuđen prostor, ali samo u jednom pravcu: kvalitet prepoznavanja i uvažavanja različitosti tonova jednog istog. Georg Redžek pokazuje ne samo svest o tome već i prilično tih sposobnosti.Upravo takve činjenice vode nas određenim razmišljanjima o umetničkom postupku i , nadasve, postojanju.

Možemo, i to ne baš ili tek ponekad, da se vrlo slobodno zapitamo da li je nužno da posmatramo jedno likovno delo isključivo ili ekskluzivno samo kroz prizmu eksperimenta ili nasleđa. Svakako da nasleđe, zajedno sa iskustvom, donosi relativnu sigurnost porcene i vrednovanja. Ipak, kakva god bila potreba čoveka da klasifikuje, da nečemu odredi pripadajuće mesto ne bi li na osnovu toga bolje ili lakše razumeo, kreativan postupak se otima uporno i istrajno.

Luka Salapura
(Likovni salon Kulturnog centra Novog Sada. Novembar 2003)

Crteži i slike Georga Redžeka, bez obzira na stereotip tehničke uslovljenosti, nastaju istovremeno, sadržinski se dopunjuju i u porgoramskom pogledu podrazumevaju„reifikovanu“ trajnost. Predstavljaju zajednički put ka unutrašnjoj istinitosti sveta SLIKE (humanistička univerizalnost plasičke celine). Ona obavezuje slikara na kontemplaciju i usredsređenost, na odgovarajući sistem plastičkog iskaza koji objedinjava nameru i realizaciju. Zahteva emotivnu aktivnost subjekta kao „imaginarnog posmatrača“ koji treba da pronađe sopstveni put sopstvenog doživljaja SLIKE. Njenu, plastičkim opsenama „prekrivenu“ istinu koja ne želi da do karaja bude upoznata. Istinu SLIKE, Redžek objašnjava njom samom, njenom postojanošću u kontekstu tumačenja nekih, njegovim promišljanjima bliskih, u osnovi, univerzalnih vrednosti humanističke tradicije slikarstva/crteža. Sadržinsku osnovu čine izazovi „opštih značenja“, shvaćenih kao ideala kojima se teži, koji se nikada ne mogu da dosegnu, koji su uvek novi i, nimalo paradoksalno, sve udaljeniji. U slikama/crtežima, slikar vodi samo njemu važan disput sa sopstvenom savešću i neprijatnim izazovima vremena, raspravlja o dobru i zlu, o lepom, o idealu uzvišenog, o melanholiji i, nadasve, o ljubavi i sreći.

SLIKA Georga Redžeka nije sentimentalni već ubedljiv plastički zapis o humanom uprkos neprijatnoj, obespokojavajućoj stvarnosnoj zbilji. Slikar ne želi da joj se suprostavi, ni da je ignorisanjem odbaci, da prenebregne njenu prisutnost. Približava joj se oprezno, objašnjava je sa emotivne distance čoveka koji poznaje i razume razloge prisutnosti zla koje ne ilustruje simboličkom pričom već moćima SLIKE, pikturalnošću slikarske materije i konstruktivnim crtežom ukazuje na vreme socijalne destrukcije. Služi se metaforama, izbegava (simbolički kod), direktnost iskaza, naraciju. Iako su njegovi crteži i slike moguća sećanja na konkretne prizore, oni nisu scenični, umereno su groteskni, pre utišani, njegov iskaz je pre diskretno negovešten nego direktno iskazan. Izbegava retoričnost i izazov didaktičkog, opredeljuje se za plastički govor SLIKE, za njenu tajanstvenost i intrigantnu nepotpunost kao neizrecivost značenja. Ne oponaša stvarnost ma kakva ona bila već je dograđuje ali je, istovremeno, i svodi na područja uzdržanih alegorija koje nas ne mogu učiniti ravnodušnim. Naprotiv, svoju strepnju kao iznuđeni stav slikara, izjednačava sa našim saznanjem o (atavističkoj sumnji) u slabašne sile dobra i u nedostižni ideal spokojstva.

Plastični svet Redžekove SLIKE, koja u osnovi neutrališe podelu na sliku kao slikarstvo i crtež kao crtanje (jer, slika se i crta, crtež se i slika), predstavlja sistem ubedljive i uzbuđujuće „označene predstrave“. Ona je uvek u sferi njegove pikturalnosti, podrazumeva boju pre kao materiju nego kao iluziju. Nikada nije samo vizuelna opsena stvarnog već aluzija na „neizvesnost mogućeg“, na predpostavljenu realnost u koju možemo da (po)sumnjamo, da je ne prihvatimo ali ne možemo ostati ravnodušni. Slikar se koristi nasleđem figuracije ali ga prilagođava sopstvenom iskustvu SLIKE. Izazov pikturalnom traži u materiji, u svetlosti i ritmu, u harmoniji koja je nekada i disharmonija, u redu odnosa i konstruktivnih spojeva ali i u njegovoj destrukciji, izbegava „konačno rešenje“ jednom slikom/crtežom, prenosi ga u poredak radova koji će tek nastati. Formira krug slika značenja i slika označavanja, u neprekidnom je disputu sa vremenom i istorijom, sa zbiljom koju donekle relativizuje i sa izmaštanim koje sugeriše kao moguću stvarnost.

Miloš Arsić
(Galerija "Podrum", Novi Sad. 16. oktobar - 8. novembar 2005)